Pre svega, prošlogodišnji podaci daju prilično složenu sliku, što daje uvid u probleme sa kojima se suočavamo, imajući u vidu da je klimatski rizik siguran, a ne moguć. U stvari, prema nedavnim izveštajima, ukupan broj prirodnih katastrofa na globalnom nivou u 2023. godini iznosio je nešto manje od 400, što je za ishod imalo ukupan iznos ekonomskih gubitaka u regionu od 380 milijardi dolara, što je za 22% više u odnosu na dugogodišnji prosek i iznad 300 milijardi dolara osmu godinu zaredom, što je izazvano većim zemljotresima i jakim konvektivnim olujama u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi.
Pored toga, procenjeno je da su osigurani gubici od prirodnih katastrofa na globalnom nivou u 2023. godini iznosili 118 milijardi dolara, što je za 31% više u odnosu na dugogodišnji prosek i iznad 100 milijardi dolara četvrtu godinu zaredom. Usled toga, samo oko 31% ekonomskih gubitaka na globalnom nivou bilo je pokriveno privatnim ili javnim osiguranjem, što predstavlja značajno smanjenje u poređenju sa prethodnom godinom, kada je više od 42% ukupnih gubitaka bilo pokriveno i kada je razlika između ukupnog iznosa štete i osiguranog dela bila niska.
Realnost je da su mnogi značajni događaji prirodnih katastrofa i ekstremni vremenski događaji širom sveta izazvali veliku količinu neosigurane štete, a podrazumeva se da su ove troškove morale da pokriju lokalne uprave, i prema mom mišljenju, ovo je prilično bolna prikrivena socijalna nepravda, jer država obezbeđuje potrebna sredstva kroz porez na dohodak i poreza na dobit pravnih lica i stoga svi građani i preduzeća – čak i oni koji nisu pretrpeli štetu – doprinose radovima na obnovi.
Povrh toga, kultura vođena upravljanjem rizikom čiji je cilj da se spreči šteta ostaje pokretač u okviru poslovnih strategija zbog činjenice da u preduzećima podiže svest o sve većoj učestalosti i ozbiljnosti određenih rizika. S tim u vezi, nema sumnje da osiguravajuća društva imaju ključnu ulogu ne samo u pogledu rešavanja odštetnih zahteva već i u pogledu usvajanja pažljivo osmišljenih mera za sprečavanje gubitaka.
Više je nego jasno da svedočimo promeni u paradigmi kada je reč o posledicama šteta izazvanih ekstremnim vremenskim događajima, a iskustvo italijanskog tržišta može doprineti ovoj temi: zapravo, jaka kiša ili grad koji su nekada bili klasifikovani kao tzv. sekundarne opasnosti sa niskim rizikom, sada mogu dovesti do šteta koje se mogu uporediti sa onima koje izazivaju primarne opasnosti, poput zemljotresa. Ipak, u većini italijanskih malih i srednjih preduzeća uočena je značajna razlika između ukupnog iznosa štete i osiguranog dela kada su u pitanju prirodne katastrofe, što sa jedne strane otkriva u kojoj je meri kultura upravljanja rizikom narušena, a što je sa druge strane u suprotnosti sa ciljevima održivosti koje je postavio Evropski organ za investicije i strukovne penzije (EIOPA) čime se, između ostalog, unapređuje i nagrađuje prilagođavanje preduzeća na klimatske promene u pogledu nižih tarifnih stopa i boljih uslova. Nema sumnje da je takva razlika između ukupnog iznosa štete i osiguranog dela takođe izazvana neadekvatnom kulturom upravljanja rizikom i odsustvom lica zaduženog za upravljanje rizikom u većini italijanskih preduzeća. U vezi sa ovim pitanjem, osiguravajuća društva mogu da savetuju preduzeća i da doprinesu ojačavanju mera za ublažavanje rizika čiji je cilj sprečavanje rizika od šteta, čime se pokreće virtuozni ciklus koji dovodi do manje učestalosti odštetnih zahteva i, samim tim, do smanjena u prekidu poslovanja i ekonomskim gubicima, kao i do povećanja produktivnosti.
Poslednje, ali ne i najmanje bitno, tzv. ADA projekat (Adaptation in agriculture – Prilagođavanje u poljoprivredi), koji finansira Evropska unija, a koji sprovodi Unipol grupa zajedno sa nekoliko javnih i privatnih ustanova u cilju da se poveća otpornost poljoprivrednog sektora na klimatske promene, predstavlja najbolji primer javno-privatnog partnerstva. Ukratko, to je alat koji se razvija korišćenjem algoritama, koji prikazuje trenutne i buduće rizike kojima je korisnik izložen, kao i svaku moguću radnju koja se može osmisliti, sprovesti i primeniti u cilju njihovog rešavanja i ograničavanja izloženosti poljoprivrednika i organizacija proizvođača rizicima. Sve u svemu, pitanja klimatskih promena mogu se rešavati putem javno-privatnog partnerstva, gde sektor osiguranja ima ključnu ulogu u utvrđivanju najprikladnijih mera i alata za prilagođavanje, u razmeni podataka i znanja i u vođenju politika privatnog sektora.
Tekst objavljen u specijalnom izdanju magazine NIN – KBF Review 2024.